Posted by on 2019-09-20

Sve češći prizor na ulicama, kafićima, u prodavnicama su mala deca koja drže mobilne telefone i fascinirano gledaju u sadržaj koji se dešava na ekranu, potpuno nesvesna dešavanja kraj kojih prolaze.

Roditeljima je dobro, imaju svoje vreme za razmišljanje i razgovor s prijateljima koliko god im je potrebno, imaju svoje “parče” mira u ovom prenapregnutom svetu obaveza.

Svako ima izgovor i zadovoljstvo. Hormon sreće neprekidno radi, dajući roditeljima njihovo vreme za gledanje u telefon u potrazi za nekim “važnim” informacijama a deci sadržaje sa ekrana i nastaje haos.
Ekran daje gotova rešenja, nema muke, pokupiš informaciju u letu, bila ona tačna ili ne ti je usvajaš kao činjenicu i lakši za jedno razmišljanje manje, ideš dalje.

Gde se tu gubi radost istraživanja, maštanja, kombinovanja, sanjarenja, izmišljanja priča, dodavanja novih elemenata, smejanja, interakcije, zajedničkog planiranja.

Ja i dalje čuvam jednu kutiju sa šarenim kockama iz svog detinjstva sa malo elemenata i sećanja na sate u ćošku između dva kreveta gde je mašta putovala a sreća razvlačila usne u osmeh.

Sećanja stvaramo, ostalo možemo kupiti i biti srećni samo kratak tren dok ne postane naše.
Mašta se ne kupuje, ona se razvija kroz interakciju sa igračkama koje otvaraju vidike, ostavljaju svetlucave tragove u fiokama proživljenog.

Opet jedna igračka, koju će mnogi možda zaobići jer su samo drvene, šarene kocke koje deca razbacuju, deca se ne igraju s tim, ne svetle, ne ispuštaju zvuke, ne okreću se…

Hajde da vidimo šta propuštamo u želji da deci pružimo još jedno kratkotrajno zadovoljstvo sa velikim, privlačnijim za oko šarenim igračkama, umesto drvenih kockica za gradove iz mašte.

Najpre, kada kupiti drvene kocke? 

Već oko prvog rodjendana. Dete će ih razbacivati, vaditi i vraćati u kutiju, kratko se zadržati u igri i otići dalje.
Ne sklanjajte ih. Za neko vreme, ponudite ponovo, ali ih stavite u kutiju sa užim otvorom da se pomuči da ih izvuče i vrati.
Cilj, produžiti vreme interakcije, fokus, učite ubacivanje oblika u uzak otvor kao i pronalaženje načina da izvuče kockicu iz šuplje forme sa užim otvorom.

A onda počnite sa brojanjem kockica sa puno oduševljenja, jedan, dva, tri, četiri, pet, aplaudirajte kada dete završi zadatak.
Ređajte vi kockice jednu na drugu a dete ih ruši, uživa da ponavlja tu igru, smeje se dok se vi kobajagi ljutite.
Šta dobijate: interakciju sa detetom, uspostavljanje najpre neverbalnog dijaloga a potom kroz imenovanje i ponavljanje razvoj govora kod deteta, produžavanje fokusa u igri i podržavanje pokušaja deteta da kompletira zadatak, imitaciju pokreta i facijalne ekspresije dok ste u igri.

Opet sklonite kockice na neko vreme pa ih ponovo iskopajte iz kutije sa igračkama sa puno oduševljenja i “bacite” na sledeći zadatak: ređanje kockica u vis, pa u niz. Ređajte kockice najpre vi, pa tražite da dete kopira ono što vi radite. Jednu po jednu u vis, kockice se sruše, onda ispočetka. Deca vole ponavljanje igre koja im je zabavna. Ako nije, učinite je zabavnom tako što je vi ponavljate s puno oduševljenja sve dotle dok ga ne zainteresujete. Nemojte vi odustajati. Ako mu samo gurnete kockice i ljutite se što neće samo da se igra, gubite ono najvažnije: INTERAKCIJU sa svojim detetom.

Sledeći zadatak je gradjenje mosta za decu oko druge godine.
Igrajte se igre čekanja na red, ja stavim jednu kockicu, onda tata jednu pa ti jednu. Dete treba da uči da mora sačekati svoj red.
Tražite da vam doda određeni oblik ili kockicu sa slikom koju ste prethodno naučili.
To su važni elementi učenja koje treba u uzrastu između druge i treće godine da razvijate kod svog deteta.
Onda negde od treće godine počnite sa gradnjom zgrada, vozova, gusenica, na njih možete dodavati i neke “čovečuljke” koji se prevoze, skaču…
Dodajte jednu po jednu dokle god možete.

Već posle toga imate malog graditelja koji od kockica može graditi: garažu, kućicu za kućnog ljubimca, ogradu gde žive domaće životinje, prodavnicu, vrtić, ulazak u park, kuće u naselju gde žive prijatelji…
Za maštanje nema granica, mogućnosti su bezbrojne.

Lakše je dati mobilni telefon ili uključiti crtaće na TV-u. Svi imaju svoj mir i svoj užitak. Ovo je 21.vek, ne možemo bez elektronskih uređaja, moramo biti u toku.

Ali se zapitajte onda zašto je sve više dece koja ne progovaraju ni posle druge godine, koja ne znaju da se igraju sa drugom decom i igračkama, koja plaču dok im se ne da telefon kad jedu, šetaju, voze se kolima.
Koliko dragocenih trenutaka detinjstva sa svojom decom propuštate bežeći u instant svet digitalnih informacija.
Vratite sebi i svojoj deci maštanje sa šarenim kockicama koje se pretvaraju u sve ono što trenutak i iskra imaginacije mogu da stvore.

Autor
Prim. Dr Danijela Vukićević
dečji fizijatar