Posted by on 2018-12-03

Slučajni susreti, neobavezne priče, jedna reč koja poveže sve rasturene puzzle koje ste bezuspešno pokušavali da spojite u celinu. Tako se meni desila karatistkinja Tanja Petrović.

Vožnja u korpi na Kopaoniku, belina snega, miris čistoće, praznine, um raširen preko padina planine, razgovaram sa ski instruktorom o deci koja dolaze na rehabilitaciju i želji da ih uključim u neki sport. Moja želja iz detinjstva da budem karatista.

Čovek izgovara:”Poznajem brata Tanje Petrović, povezaću vas”. 

I tako sudbina uredi da u moj život i život moje porodice uđe priča jedne žene koja živi po principima poštovanja, discipline, posvećenosti jednoj ideji, bogatstvu unutrašnjeg bića, traženju puta.

Moja porodica i moje dete, koje je prešlo put u karate klubu Nippon do crnog pojasa, prihvatili smo ideju traženja i istraživanja karate puta.

Često pitam roditelje koji dovode decu na pregled, da li znaju šta radi i gleda fizijatar.

Ovo je priča o tome kako jedan dečji fizijatar uči od dece i pronalazi osnovne principe veštine karate puta.

Davno sam od svojih učitelja naučila da je posmatranje bez učešća moćan instrument dijagnostike. 

Tri bebe na stolu za pregled, skinute u bodiće, stopala bosa, šake slobodne,  i uglavnom još šest roditelja koji, ako dolaze prvi put ne razumeju šta se dešava.

Uspostavljanje odnosa poverenja. Bebe upućuju svoje poglede ka roditeljima traže potvrdu da je sve u redu. .

Ako roditelj gestom i mimikom, osmehom pokaže da je sve u redu, beba će početi istraživanje.

Beba uočava da je tu još neko dete.

Dugo se gledaju u oči, bez treptanja, bez pomeranja i jednog mimičnog mišića i procenjuju.

Onda jedna napravi prvi pokret, osmehe se, zaplače, vikne i čeka reakciju druge bebe.

U zavisnosti od odgovora, interakcija se nastavlja – procena situacije i protivnika u borbi.

Jedna beba uzima igračku, lupka, zvecka, privlači pažnju. Istog momenta se druge  bebe okreću i posmatraju šta se novo dešava i čekaju.

Budno motre svaki pokret i odlučuju se na akciju, kreću ka igrački, bauljanjem, puzanjem, podižu ruku da je uhvate.

Beba koja drži igračku ima više opcija: sklanja igračku tako što je prebacuje u drugu ruku, okreće leđa da bi sprečila uzimanje igračke, gura slobodnom rukom (distanca) drugu bebu ili joj jednostavno prepusti i uzima drugu igračku, ali se pri tom sklanja da bi na miru mogla da se igra (principi u borbi).

I sve to bez reči, samo dugim posmatranjem, unutrašnjom procenom i pronalaženjem taktike za delanje.

Ako čovek dovoljno dugo posmatra ove interakcije, uočice svu slojevitost i kompleksnost uspostavljanja i građenja odnosa među ljudskim bićima koji se rukovode onim darom kojim nas je priroda bogato opremila, borba za životni prostor i preživljavanje.


Autor
Prim. Dr Danijela Vukićević
dečji fizijatar