Posted by on 2019-03-27

„Neće ništa da jede!“

„Neće da jede dok mu ne pustim nešto na telefonu!“

„Dok se nahranimo, prođe pola dana!“

„Lakše mi je da nahranim ja, znam koliko je pojeo/la“.

„Ne pada mi napamet da sto puta očistim kuhinju“.

„Sto put prevrne činiju za hranjenje, otima mi kašiku, okreće glavu, odbija da žvaće i guta hranu“.

„Ne voli kada su mu ruke prljave, Bože sačuvaj da pipne nešto ljigavo, vlažno!“.

Ovakvih izjava roditelja mogu nabrajati još dugo.

Ali, hajde da vidimo kakve veze samostalno hranjenje ima sa pisanjem.

Saveta za ishranu ima puno. Kada, u koje vreme i sa čim početi, da li je mleko do 6. meseca najbolja hrana a potom uvoditi nemlečnu ishranu, sa čim najbolje početi, kako davati, koliko davati, kada treba da se brinemo i sl.

Da prepustimo nutricionistima taj deo a da se pozabavimo KAKO dete treba da počne da jede nemlečnu hranu.

Moramo opet započeti priču sa motornim razvojem.

Kao što je pisano u tekstovima ranije, stimulacija promene položaja na ravnoj podlozi dovešće dete do samostalnog sedenja, puzanja, stajanja, hodanja.

Ako predpostavimo da se nemlečna hrana počinje uvoditi negne od 6.meseca, po motornom razvoju, dete sa tipičnim razvojem je u tom periodu već ovladalo kontrolom glave, šake koristi za oslonac u položaju na stomaku, prebacuje igračke iz ruke u ruku, može da zadrži po jednu igračku u svakoj ruci, lupka jednu o drugu, vrlo zainteresovano prati dešavanja u okolini, poseže odmah za onim što se postavi ispred njega, sve ga interesuje.

Eto svih preduslova da počne da eksperimentiše i sa hranom.

Da samo skrenemo pažnju na ono što možda mnogima izmiče iz dnevnih rutina.

Gde najviše volimo da se okupljamo?

U koga najviše gledamo i koga volimo i cenimo posebno od ukućana?

Šta su nam snažni doživljaji iz detinjstva?

Odgovor je prilično jednostavan:kuhinja, onaj ko nam priprema hranu i ko nas hrani.

Zašto?

Hrana je zaista neophodna da bi smo preživeli. Osećaj gladi bebu nagoni na plač, miris maminih grudi, dojka ili flašica u prvim mesecima jesu izraz sigurnosti, prijatnosti, topline, povezanosti.

Isto se nastavlaj i kasnije.

U kuhinji sve miriše, isparava, stalno se nešto dešava. Namirnice raznih boja, oblika, mirisa, ukusa, konzistencije se stavljaju u šerpe, mešaju, probaju. Sva čula učestvuju.

Eto još jednog načina dobre stimulacije za one koji kažu: “Dok spremim ručak, uključim detetu crtani, šta da radim, svi traže da jedu“.

Uvodite dete u kuhinju dok vi spremate. Dete će zainteresovano pratiti šta se dešava. Mirisi hrane su mirisi detinjstva, mirisi povezuju kockice sećanja opet kao prijatnost, povezanost, ljubav.

Neko kuva za mene, neko želi da mi ugodi, neko se raduje kada ja pojedem ono što je za mene kuvano.

I sve propraćeno osmehom, oduševljenjem, oblizivanjem, mljackanjem, uživanjem.

Prisetimo se da dete od drugog dana po rodjenju čita naše emocije, eto prilike da i u kuhinji pokažete svu ljubav, posvećenost i brigu o njemu kroz spremanje obroka.

Povezivanje svih ovih senzacija, približiće detetu hranu ne samo kao nutritivnu potrebu, već kao snažno čulno iskustvo koje će mu omogućiti lakše prihvatanje nemlečne ishrane .


Autor
Prim. Dr Danijela Vukićević
dečji fizijatar