Posted by on 2019-06-02

„Jedna je majka!“, rečenica koju moj suprug često izgovara u konfliktnim situacijama sa detetom, kada se ljuti, plače, ne želi da sarađuje.
Izrečena je s ljubavlju, jer majka je toplina, zaštita, beg od neprijatnosti, krilo koje pokriva ali i gura napred jer želi da pokaže put samostalnosti.
Priče čitane pred spavanje su još jedna epizoda iz života moje porodice. Priče o životinjama sa svih kontinenata, i bezbroj puta pročitana priča o prasetu Giletu koga majka na svojim leđima prenosi preko zaleđene reke.
Samo ta i nijedna druga dok je nije naučio napamet i govorio:“Sad ću mama ja tebi da pročitam“.

Posle mnogo godina, ja znam zašto je to tako. Odrasla sam u okruženju gde je bilo puno dece, sa bakama i dekama koji su bili stalno prisutni i puno ljubavi. To je lajtmotiv mog života. Osećala sam ljubav svuda, za decu, za njihovo odgajanje, za podršku. Osim igre napolju koja je obeležila detinjstvo, mama i tata su bili tu za zajedničke odlaske u grad, na sladoled, na otkrivanje spomenika u parku. Pamtim dobro te životne sekvence kao i izraze lica ljudi dok gledaju nas decu. Ne sećam se mržnje, ne sećam se loših ljudi i ružnih reči kada smo upadali u dvorišta, krali jabuke i brali visibabe. Svi su znali da je to uobičajeno, jer su se i sami sećali svog odrastanja. Niko nije govorio o svom detetu kao natprirodnoj pojavi. Svi smo bili samo deca. Niko nije gledao kako smo obučeni, niti komentarisao na bilo koji način nas ili naše roditelje. Ne pamtim da se iko od dece iz okruženja, škole, povredio, pao, udario nekoga na način da završi u bolnici.
Upravo taj mir iz najranijeg detinjstva, ljubav prema mladunčetu, detetu, nosim i danas. Sa stanovišta evolucije, taj odnos omogućava mladuncu da preživi i odraste u snažnu jedinku. Danas izgleda da je evolucija počela da opasno menja smer.

Sve više u svom ambulantnom radu čujem slične priče.

„Dolazimo zbog stopala koja idu unutra“.

Pominjem priču mog odrastanja i načina na koji smo posmatrali svet otvorenim očima, upijajući širu sliku dešavanja, odnosa među ljudima.
Živa bića ostvaruju kontakt očima, posmatraju i procenjuju izraze lica, pokrete tela, način rešavanja situacija, igru, na osnovu toga odlučuju o svom delovanju.
To uče po modelu, najpre od najužeg okruženja a onda polako proširuju vidike, opet praćeni i podržavani od onih kojima veruju (roditelji, bake, deke).
Nasuprot tome, sve je češća priča gledanja Baby TV-a koji je po mišljenju mnogih roditelja u početku valjda napravljen za decu, deca ga vole, mogu satima da gledaju u ekran.
A onda i širok izbor crtaća, pa tablet u kolima da budeš miran, pa telefon sa „prilagođenim“ programom dok se uspavljuješ, i kada jedeš jer drugačije ne želiš…
Dete gleda ogroman broj slika koje se brzo menjaju, ne stigne da shvati njihov značaj, pokušava da komunicira ali adekvatnog odgovora nema, a svetlo i boje zadovoljavaju mozak informacijama.

Klinička slika: ne ostvaruje kontakt očima, ne odaziva se na poziv po imenu, gestom pokazuje osnovne potrebe, ne ponavlja reči, ima neki svoj govor, autić mu je omiljena igračka na kojoj vrti točkiće, i to sve u uzrastu između 2 i 3 godine.

Onda počinje besomučno traganje za logopedima, profesionalcima koji će ispeglati brzo sve ono što je roditelj puštao da bi sebi olakšao život, a dete bilo mirno u periodu najitenzivnijeg razvoja mozga.

Poenta je jednostavna: gajenje deteta je ozbiljan posao.

Zahteva strpljenje, praćenje, posmatranje, reagovanje u skladu sa situacijom. Ništa što izgleda kao lako rešenje nije dobro.‚Deca su različita,  od karaktera, preko načina reagovanja, učenja.
Roditelj mora da raste sa svojim detetom iz dana u dan, da ga posmatra u direktnom kontaktu oči u oči, da mu kroz interakciju kroz svakodnevne aktivnosti pokaže LJUBAV.
Televizija i autići nisu igračke za decu, pogotovu kada koriste da se dete ISKLJUČI i bude mirno u nekom ćošku u kući.
Sve je povezano:kontakt, emotivna procena i podrška, igra, govor. Kod dece se ni jedna oblast ne razvija odvojeno od druge, kao što se ni stopalo ne razvija odvojeno od tela.
Kupi mu ORTOPEDSKE cipele ne izuvaj ih čitav dan da ne „pokvari“ stopala, neće da jede bez telefona, mogao bi satima da gleda u ekran i ljuti se kad mu ukineš.

Podsetimo se koliko je naša uloga kao roditelja važna i presudna za razvoj deteta ali kada smo tu, uz njih, dok odrastaju.

Kada se uoče prvi problemi, put je mnogo teži a ishod manje optimalan.

Autići su igračka kada ih zajedno vozimo, parkiramo u garažu od kutije za cipele, pravimo mostove i puteve od kockica, utovarujemo, prevozimo, gradimo kuće i sl, okretanje točkića na automobilčiću, bez proširivanja igre je znak da se odmah javite timu koji će proceniti i dati preporuke za adekvatnu stimulaciju.

Autor
Prim. Dr Danijela Vukićević
dečji fizijatar