Posted by on 2019-04-17

Danas je 32. beogradski maraton. Sećanja naviru dok gledam kroz prozor u niske oblake spram kojih se sveže zelenilo drveća snažno ocrtava.

Svi naši maratoni. Udala sam se baš na dan kada je bio maraton, padala je kiša. Žene u frizerskom salonu na Novom Beogradu su me ubeđivale da su brakovi koji se sklapaju po kiši srećni i dugovečni. Samo je trebalo stići odatle u centar grada po ulicama koje su blokirane, po kiši, sa frizurom za venčanje koja ne sme ni da oseti vlagu, jer je u pitanju jedan od najvažnih dana u životu.

Ni tada ni sada, po kiši nikad nisam bila uznemirena. Misli se čiste, osećanja smiruju u iščekivanju nečeg posebnog. Svi maratoni sa detetom koje odrasta: od šetnje po Tašmajdanskom parku dok gleda čike i tete koji se zagrevaju, trka zadovoljstva, neobuzdana želja da se izuju patike i ugazi u fontanu ispred Doma sindikata, zvonki smeh u Meku na Terazijama, glupiranje, dugo posmatranje bez pokreta i reči maratonaca koji utrčavaju na cilj na Terazijama.

Danas je drugačije. Počeli su 18. rođendani, sin spava, oblaci su opet nad Beogradom ali su slike jasne. Koračam kroz park, posmatram trkače koji se zagrevaju i razmišljam o njihovoj borbi:pobediti sebe, očistiti misli dok se kilometri vezuju, istrajati u nečemu što će od njih samih napraviti bolje ljude, imati cilj kome stremiš čitavu godinu, uporno, bez odustajanja, sa padovima, usponima ali istrajno.

Poštovanje i disciplina, istrajnost i upornost, reči izgovarane na svakom treningu karatea, duboko usađene i u moju i u suštinu mog deteta. Put, istkan na ljubavi, potrebi da se stvore zajednički trenuci koji su upleteni u potku koju tkamo dokle god smo živi, onim nevidljivim, snažnim nitima kojima nas je priroda obdarila, veza između roditelja i deteta.

Trkači su užurbani, obučeni svako u svoje misli, bez reči zagrevaju svoja tela i čiste umove pred još jednu trku u kojoj će pobediti i nadmašiti sebe.

U Resavskoj nailazim na kombi sa takmičarima iz neke od afričkih zemalja. Stoje mirno. U očima im vidim nepregledna prostranstva Afrike, tela oblikovana kretanjem. Prva misao koja mi se pojavljuje:kako okruženje i način života stvaraju unutrašnje biće, nas koji živimo brzi život zapada ispunjen materijalnim sticanjem, poslovnim napredovanjem i mir Afrike, prostor ispunjen iskonskom borbom za život.

Ta grupa takmičara je uzela prva tri mesta. Na pobedničkom postolju isti mir, prihvatanje odličja kao nešto sasvim prirodno, pobeda nad sobom, ne pobeda za slavu i novac.

Imam 50 godina.

Svi na svom putu trčimo maraton kao borbu sa nama samima. Čula sam zvuke bubnjeva, ritam koji ubrzava, podiže, oblake koji zaklanjaju Sunce ali otvaraju ulaz u unutrašnji svet svakog od nas. Hodala sam svoju trku zadovoljstva, misleći o svim maratonima koji su prošli i onima koji će doći i nositi sa sobom novu bitku odrastanja, sazrevanja i ljubavi.

 

Autor
Prim. Dr Danijela Vukićević
dečji fizijatar