Posted by on 2019-03-26

Trka sa vremenom je način života u 21. veku.

Stići, prestići, nadmašiti, ubrzati, olakšati, unaprediti…

Lista je dugačka, izgovori bogati a sve sa ciljem kako život učiniti jednostavnijim za sve bez mnogo učešća.

Naravno informacione tehnologije nam obezbeđuju društvo, informacije o svemu što nas zanima, zabavu, razgovor sa onima koje želimo u video ili glasovnoj formi i maltene možemo živeti bez većih upada sa strane sa svojim telefonima, isključeni od veoma komplikovanog i zahtevnog okruženja.

Zamislite sliku deteta koje oduševljeno gleda zmaja koji poskakuje sa svim svojim šarama okupan svetlošću na pozadini plavog neba i istog tog zmaja na ekranu mobilnog telefona u koji dete satima gleda ne pomičući oči dok izbezumljeno tipka palčevima nervozno pokušavajući da postigne još neki poen.

Svet je mesto puno zamršenih socijalnih interakcija, mirisa, boja, zvukova, ukusa, dodira…

Naši mozgovi su još uvek nabaždareni na sve ove stimuluse, spremni da ih prigrabe, ugrade u svoje iskustvo slažući bazu neophodnu za dalji napredak.

Nedeljni ručak-maltretiranje domaćice ili užitak za porodicu.

Hrana koja se priprema s ljubavlju, servira sa uživanjem i jede sa oduševljenjem.

Neko je pripremio hranu za mene.

Kako izgleda hrana: hrana ima boju, miris, konzistenciju, ukus.

Ako svom šestomesečnom detetu ponudite nemlečnu hranu, ne očekujte da će je odmah staviti u usta.

Najpre će je detaljno proučavati, posmatrajući kako i šta vi radite sa njom. Onda će je bojažljivo pipnuti, pa sve hrabrije gnječiti, razmazivati, bacati, gurati, lepiti, možda staviti u usta pa pljunuti.

Vidim, mirišem, osećam konzistenciju, ispitujem šta sve mogu da radim – uključujem sve svoje senzorne siteme da bi upoznao: šargarepu, krompir, brokoli, bundevu, jabuku, bananu, pahuljice u mleku, grašak, meso, maline, jaja, testo…

Onda jedna užasna pomisao: koliko fleka na podu, zidovima, garderobi…

Pa lakše je nahraniti brzo, znam koliko je pojeo/la, nemam vremena da se razvlačim, toliko me poslova čeka a stiće užina, pa obrok, pa pranje, peglanje, izlazak napolje.

Eto nas do još jednog zaključka: pustite dete da učestvuje u svim aktivnostima uključujući i pripremanje hrane. Uživaćete svi, provesti vreme zajedno u interakciji.

Dete će vas oponašati, isprobavati, pratiti vaše kretanje, posmatrati vaše izraze lica, manipulaciju predmetima, stvarati svoja iskustva.

Ne možemo čitati ako nemamo dobre pokrete očnih jabučica a to se uči posmatranjem svega onoga što se kreće.

Ne možemo pisati ako ne znamo čemu služe šake a to učimo kroz igru, opipavanje, okretanje, gnječenje, mešenje, povlačenje, guranje, oblačenje, svlačenje, hranjenje…

Ne možemo govoriti ako nemamo dobro razvijeno žvakanje i gutanje.

Naravno, ovo je pojednostavljeno prikazivanje veoma kompleksnih odnosa u mozgu koji se razvijaju svakodnevnom interakcijom u stimulativnom okruženju uz roditelja kao najvećeg izvora informacija od prvog dana po rođenju, uz puno strpljenja, sa idejom i ciljem čemu služi sve gore navedeno.

Zato, pristupite hrabro eksperimentisanju.


Autor
Prim. Dr Danijela Vukićević
dečji fizijatar